Ana Ćurčin: "U mom slučaju, nema pjesme bez emocije"
14.02.2016. 21:50
Deseto izdanje Dozvoljenog četvrtka u Vintage Industrial Baru ugostit će kantautoricu Anu Ćurčin iz Beograda, makedonski trojac Fonija te mađarski sastav Umreti Fit. Ana Ćurčin ovom će se prilikom predstaviti s bendom, a promovirat će debitantski album "Sketches of Belonging", službeno objavljen 5. siječnja ove godine.
Pred zagrebačkom ćeš publikom, 18. veljače u Vintage Industrial Baru, premijerno predstaviti album "Sketches of Belonging", što je prilično poetičan i egzotičan naziv. Možeš li pojasniti metaforu iza imena albuma i hvata li te trema oko toga kako će Zagrepčani prihvatiti spomenuti LP?
Hvata me trema pred svaki nastup, ali se istovremeno i jako radujem nastupu s bendom u Zagrebu. Svirala sam nekoliko puta do sad sama pred zagrebačkom publikom i radujem se da ovom prilikom predstavljam i bend. Dugo smo se „tražili“, radili na albumu iza kojeg stojimo kao bend i spremni smo da sviramo kao bend pred publikom. Kad je reč o naslovu albuma, rekla bih da je to neki osećaj pripadnosti ili nepripadnosti koji se provlači kroz sve pesme do sada. Da li ga tražim u sebi ili okolini, u odnosima ili samoći, moguće je da je to osećanje koje zaokružuje sve pesme. Kada je reč o prvom albumu, to su pesme koje sam uvezala u neki vremenski kontinuitet, mogu slobodno reći i period odrastanja, u razne aspekte tog procesa: Od traženja identiteta, raznih strahova (kojih, priznajem, ima baš puno od pesme do pesme) i naravno, (inspirativnih) raskida… Otuda i naslov albuma “Sketches of Belonging”. Važno mi je bilo da na album uđu i nove pesme, koje su vezane za ovaj trenutak sada, i da se uvežu s tim nekim stanjima od pre desetak godina, kao i onim bližim sadašnjosti.
U Moskvi si završila studij kazališne produkcije. Što te odvelo u glazbene vode i razmišljaš li možda o nekoj vrsti formalnog, profesionalnog usavršavanja glazbene produkcije? Vidiš li se više kao umjetnicu ili tehničarku?
Muzika je i ranije bila prisutna u mom životu i dok sam se bavila produkcijom, iako nije bila možda u prvom planu. U muzičke vode me vratila, pre svega, činjenica da mi je užasno nedostajalo da pevam i sviram i valjda je ta želja pogurala i da nastupim javno. Razmišljam o usavršavanju. Nisam sigurna da mogu da podelim to na način kako ste predložili, ali imam potrebu da saznam više da učim i da to primenjujem u svom radu. Vremenom ću videti u kom pravcu će me to dalje voditi. Upisala sam kurs zvuka i produkcije, htela bih da savladam i saznam više kad je reč o muzičkoj produkciji. Dosta učim i kroz „praksu“, otvorena sam za razne saradnje i trudim se da naučim nešto novo stalno. Mislim da se sve to može odraziti na muzici i na daljim odlukama, bile umetničke ili tehničke prirode.
Melankolija je nit koja se provlači kroz gotovo sav tvoj opus; ima li prema tvojem mišljenju istine u onome da nema umjetnosti bez patnje i možeš li uopće pisati i skladati kada si dobro raspoložena?
Baš sam čitala recenziju s promotivnog koncerta od pre neki dan u Beogradu. Tokom koncerta smo svirali i jednu novu, „veselu“, pesmu koju sam baš tako i najavila, a Srđan Strajnić duhovito navodi u tekstu da je vesela samo po mojim standardima :) Mogu pisati i kad sam „dobro raspoložena“, ali bih rekla da je melanholija deo mog senzibiliteta, a od sebe pobeći ne mogu. Ne bih rekla da nema umetnosti bez patnje, ali bih rekla da mi je emocija važna i da u mom slučaju nema pesme bez emocije.
Kako je došlo do suradnje između tebe i Dukata (Stray Dogg)? Možemo li očekivati još vaših zajedničkih pothvata (ili možda s nekim drugim sa scene)?
Saradnju je inicirao Dušan pre nekoliko godina kad je pokretao prvi Americana Night Festival u Beogradu. Tad smo nastupali zajedno i obradili jednu pesmu za kraj. To nas je i pokrenulo da radimo zajedno. Sad baš imamo opet zajednički koncert krajem meseca u Kragujevcu. Pričali smo o tome da zabeležimo neke pesme, nadam se da ćemo pokrenuti opet razgovor u tom pravcu. Oboje smo bili skoncentrisani na naše albume, Stray Dogg je objavio 3. studijski album. Meni je izašao tek prvi. Mislim da će se naša saradnja nastaviti.
Kantautorice su, posljednjih nekoliko godina, obilježile i nastavljaju obilježavati regionalnu scenu. Uz tebe, tu su i Dunja Dačić (Dojo), Sara Renar, Irena Žilić, Lovely Quinces, Queen of Sabe... Postoji li neka vrsta ženske solidarnosti među vama, pratite li se i podržavate ili se držite konkurencijom?
O da, mislim da postoji solidarnost i mislim da je vrlo važna. Dojo sam slušala od njenog prvog koncerta, baš smo se organizovali iz Beograda da odemo da je podržimo kad je svirala u Novom Sadu. Saru Renar sam pozvala da otvori koncert u Beogradu pre neki dan i bilo mi je važno da je predstavim publici i kroz svoj koncert, Lovely Quinces je meni omogućila da otvorim koncert u Tvornici prošle godine. Rekla bih da se podržavamo i pratimo nezavisno od konkurencije. Jako mi je drago da ženska kantautorska scena „jača“ i da polako i šira publika počinje da je prati i baš na taj način i prepoznaje. Mislim da treba još više da razmišljamo u pravcu međusobne saradnje, ali mislim i da je važno da u svom radu, ali i saradnjama, ne reprodukujemo mizoginiju, već da pažljivo kreiramo sadržaj, muziku, ali i sve ostale prateće sadržaje - spotove, plakate i sl. Iako smo Lovely Quinces i ja žanrovski bliske, sve smo dosta drugačije i raznih senzibiliteta i drago mi je da sam deo te scene.
Što slušaš u zadnje vrijeme? Možeš li izdvojiti nekog izvođača/icu i(li) izdanje koje te posebno očaralo? Može li tvoja publika, poznavajući glazbu koju stvaraš, naslutiti i što voliš poslušati u privatnom životu?
Slušam svašta… Otkrila sam Courtney Barnett nedavno, slušam njene pesme poslednjih dana... Vraćam se nekim starijim pesmama - Dream River, album Billa Callahana, već mi je godinu dana u ušima. Jedna divna svirka koja iz nekog razloga vrlo duboko sa mnom komunicira. S jedne strane, slušam muziku koja može direktno da se poveže i s mojom. S druge strane, nema pravila, volim da slušam baš svašta, šta god me dirne mi postaje blisko.
Neke od pjesama krase i zanimljivi spotovi. Prepuštaš li taj vizualni dio drugima ili i sama sudjeluješ pri njihovoj izradi – radilo se o ideji za priču video materijala ili njihovim estetskim aspektima?
Prepuštam vizuelni deo „rediteljkama“ koje sam pozivala dosad, ali i zajedno donosimo odluke šta su ta rešenja. Važno mi je da u spotu imaju i slobodu da iznesu svoju emociju, priču, nešto što je njima važno. Poslednji spot za pesmu „Unknown“ su režirale i snimile Marija Ninković i Marija Radosavljević koje su radile i spot za pesmu „I Can't“ pre par godina. U spotu je i njima i meni bilo važno da reflektujemo pesmu, ali i prikažemo ženu koja jeste sama, ali i ne nužno usamljena, već i slobodna, vesela i tužna. Svetlana Đolović je na divan način to „odigrala“ u samom spotu. „Remain calm“ je režirala filmska redateljka Milica Tomović (kameru je radio Igor Marović, a montažu Jelena Maksimović) i tu nam je takođe bilo važno da postignemo iskrenu emociju. Tu se, na neki način, vraća opet ono što sam pomenula u prethodnom odgovoru i da mi je važno da u tim materijalima ponudimo sadržaj koji ne reprodukuje nesvesno „negativnu sliku o ženi“, već je afirmiše... Otuda mi je i važna saradnja s umetnicama i rediteljkama i za sada razmišljam u pravcu da ostvarujem takve saradnje.
