Kako je nastala... "Sveti bes" (Marčelo)
19.11.2017. 09:43
Marčelo u petak, 24.11. preuzima pozornicu Vintage Industrial Bara i svira samo stare. Pjesme s albuma "De Facto" iz 2003. i Puzzle Shock! iz 2005. Osim pisanja pjesama, piše prozu i kolumne, za što je višestruko nagrađivan. Uživa veliko poštovanje publike u regiji, a mi smo odlučili saznati kako je nastala pjesma "Sveti bes".
Kad pita autore ono čuveno je li to po istinitom događaju, faca tog ko pita momentalno poglupi. Ne znam jeste li i vi primetili taj fenomen: to se ne može pitati uz inteligentan izraz lica. Jer pitanje nije inteligentno. Zapravo, na tom se palanačkom pitanju bazira cela rijaliti era: tobože frenetična potreba za istinitim, ispod koje se krije bednička potreba za banalizovanjem. A zapravo, da li je priča istinita ne zavisi od toga je li pisana po istinitom događaju i je li autobiografska. Priče su uvek istinite onoliko koliko su istinite emocije i misli koje u nama uspeju da pokrenu.
Ali takvi pitači ne odustaju, čak ni kad je reč o mračnim pričama. Zato sam jednom, upitan je li Sveti bes inspirisan istinitim događajem ili autobiografijom, mrtav ladan odgovorio: „Da. Silovao sam.“ Sačekao sam sekund i uživao u šoku na licu glupoupitača; onda razvukao kez i kazao: „To je pesma o silovanju. Dakle, pitaš me jesam li silovatelj ili silovan, pa sam odabrao kudikamo povoljniju opciju.“
Valjda ima nečega u tome: ljudi očekuju velike razloge iza priča koje ih se posebno dojme, i gotovo se razočaraju ako doznaju da stvari ne stoje tako. No, istini za volju, iza Svetog besa stoji samo jedan neobičan dan i moja tri utiska. Evo kako se to zgodilo.
Pre 12 godina, radio sam na svom drugom albumu, svesrdno potpomognut Dragoljubom Markovićem Blekom: nije bio samo producent ploče, nego i drugar i saborac od početka do kraja, i učesnik, i cimer – „Puzzle shock!“ nam je bio celodnevna aktivnost, kad nismo radili u studiju ja bih kod kuće pisao nove stihove, diskutovali bismo ih i odmah razrađivali muzičke ideje. Blek je, između svih svojih talenata, i klavijaturista – a dan o kojem govorim započeo je tako što sam iz njegove sobe čuo melodiju i glas. Bila je to setna pesma, na jeziku koji nisam prepoznavao. Onako bunovan, s četkicom za zube u ustima, skoknem do tamo da vidim šta se dešava; on je svirao, a jedna devojka je pevala, ispostavlja se, na jermenskom. Pitali su me kako mi se čini; kazao sam da je lepo, ali da blage veze nemam o čemu se u pesmi govori, jer ne znam ni reč jermenskog. Pa, rekla je, to ti je pesma o jednoj zlostavljanoj devojci. O, kažem. Vidi ti to. A mislim se, izem ti moj početak dana: pesma o silovanju. Utisak je bio snažan, nije mi izlazio iz glave.
Skoknem kasnije na radio SKC, jedno od tadašnjih glavnih okupljališta beogradske gotivne ekipe, ove dvadeset plus. Govorim o vremenu kilavog interneta: tih godina, kad ti neko pošalje mp3 da čuješ, ti otprilike odgovoriš: „Super, javiću ti šta mislim za jedno dva dana, dok se empetrojka skine.“ Ali SKC je imao osetno brži net, pa sam, između ostalog, i zato pošao onamo: trebalo je da primim važan mejl. Neki didžej iz Švice, naš čovek, javio se sa željom da sarađujemo, kaže pravi instrumentale i pride skrečuje; rekoh mu da mi pošalje neke svoje radove, pa da vidimo. Pogađate, bio je to niko drugi do Rade Sklopić Rejd, koji će mi u godinama koje će doći postati jedan od najbliskijih saradnika i prijatelja. Tog sam dana na SKC-u prvi put čuo kako radi: jedan od dva instrumentala koja mi je poslao bio je upravo onaj koji će se kasnije pretvoriti u muziku za „Sveti bes”. Imao je na sebi skreč gotovo celom dužinom, i ne znam koja me je od dve Radetove supermoći pri tom prvom slušanju više oborila s nogu. Eto šta je tog dana bio utisak broj dva: muzika.
Utisak broj tri potpuno je bizaran, a dogodio se takođe tu na radiju. Listao sam dnevnu štampu i naleteo na neobičan članak: u nekom gradu, čini mi se da je Novi Sad bio, pojavio se, vele novine, manijak koji presreće noću ljude u parku i ubrizgava im svoju krv, a ima sidu. Tekst je bio stvarno sugestivan, zamislite vi to! „Šta li ga je nateralo“, pitao sam se – a to pitanje i inače je, nekako, suština moje inspiracije: šta je ljudima, šta je mom junaku, ili meni, ili Hamletu, Raskoljnikovu, Mersou, ili čoveku kao takvom.
S tim sam utiscima otišao uveče kući i seo da pišem. Da, ima i četvrti sastojak: na stolu je stajao zamašan tom pesama i priča Edgara Alana Poa. I kao da su mi sve te stvari upale u „blender“, pala mi je na pamet ideja koja ih objedinjuje: priča o zlostavljanoj devojčici koju će godinama kasnije osvetiti sin; to će izvesti jedne kišne noći, ukazujući se žrtvi kao čovekolika verzija Poovog „nikad više“ gavrana, i neće počiniti ubistvo – nego će se osvetiti ubrizgavanjem svoje zaražene krvi u onoga ko je započeo celi koloplet nesreće. A to je silovatelj njegove majke. Pustio sam Radetov instrumental (doneo sam ga na fleški) i seo da pišem.
Do jutra, imao sam prvu strofu završenu. Pročitao sam je Bleku i njegovoj devojci Jeleni; ona se rasplakala, a on je rekao da bi možda valjalo da se odselim: u kuhinji ima oštrih noževa, kaže, a tebi očigledno baš svašta pada na pamet tokom noći. Šalu na stranu, zaključili smo da strofa ima snažnu emociju i efektan obrt; imao sam tačno mesto gde sam hteo da muzika uđe, a da pre toga usemplujemo noćni štimung, vetar ili kišu, te da preko toga prvu polovinu strofe kazujem gotovo šapatom. Ne, kaže Blek, nego ćemo postaviti mikrofone van studija i stvarno snimiti noć, ti ćeš jedan od mikrofona držati u ruci, bićeš isto napolju i govorićeš reči. I stvarno, tako smo snimili, što mi je istinski bilo posebno iskustvo. I nekako od starta, zamišljao sam hor u refrenu. Sve glasove otpevali su Blek, Gaga i naš divni drug Boksi, koji više nije među nama.
I eto, to je priča o nastanku Svetog besa. Onima koje i dalje zanima istinitost događaja moram reći još ovo: po svemu što sam od ljudi čuo, po reakcijama na pesmu a i inače, druga strofa je fikcija. Ali prva, prva se, nažalost, nekome verovatno dešava i dok kucam ove redove. Mnogo, mnogo učestalije nego što mislimo.
Marčelo
